Pitaš li se ikad pišem li o tebi odgovor je da pišem.

Ako si prošao ili prošla kroz moj život i ostavio trag na meni, ja ostavljam trag sa riječima. Možda si bio tu pet minuta, možda pet godina, možda smo pričali pogledom, možda smo se prevarili.

Ponekad pišem jer te volim.

Ponekad pišem jer te mrzim.

Ponekad su sve emocije nestale ali priča želi biti ispričana.

Ponekad pišem jer samo postojimo.

Nemoj mislit da si nešto posebno.

Nisi.

Kao ni ja.

Nekome je jezik tračanje, moj jezik je pisanje.

U mojim tekstovima živiš i umireš vječno.

Ovdje nema negativaca ni pozitivaca, ovdje smo svi duše koje su se birale unaprijed i koje zajedno uče. Inspiraciju pronalazim u svemu što me okružuje. U svemu što me dodiruje. U svemu što me veseli.

Pati. Voli. Uništava. Boli. Dovodi do ludila. U svemu što je trulo. U smrti. U životu.

Ovo nije obično pisanje.

Ovdje se ulazi u tvoje kosti, strahove, dušu i vadi se zadnja nada koja je ostala tražeći spas. Ovo nije za mlake i poslušne.

Tako da, kad pomisliš da pišem o tebi, pišem.

Kad pomisliš da pišem o sebi, pišem.

Kad pomisliš da pišem o svijetu, pišem.

Kad pomisliš da ti hodam po duši…

Da, hodam.