Pustite mi ”Laže selo lažu ljudi”, rekla je baka dok joj je Matea turpijala nokte, ja sam ležala na drugoj strani a Rajna je otvorila youtube i pitala baku što želi slušat. I tako smo mi šutile i slušale da laže selo i lažu ljudi. U očima sam joj vidjela tugu, još uvijek nije izašla niti će ikada. Tugu sada nosi na desnom ramenu i govori nam da je dobro. Ali tko može biti zaista dobro nakon gubitka djeteta? Kažu svi stariji i mudriji, sve možeš preživjet ali kada umre dijete prije tebe, to ne možeš. Ili možeš, samo jako teško.

Nakon toga slušale smo ”zbog jedne divne crne žene”, ”plavušu” i još neke kojih se sada ne sjećam. Smršavila je dosta, nije to više ista žena koju sam poznavala. Ponekad po glasu osjetim da je tu, iako većinom slušam glas nekoga drugog. Svi govorimo ”dobro je”, ”bit će dobro”. Lažemo li mi ili laže selo. Samo što smo mi ljudi i mi smo selo. Nadam se uvijek pozitivnom, a osjećam ponekad nešto suprotno.

Sve je drugačije. Dvorište je drugačije, cvijeće je drugačije, cesta je drugačija. Miris je drugačiji. Energija je drugačija. Sada svi obavljamo onaj Prvi put. Prvi puta dolazim a njega nema. Okupljamo se svi, a prvi puta njega nema. Ponekad me strah njegovog rođendana koji se bliži, i Božića koji smo godinama provodili zajedno. Ovo će biti prvi Božić a njega nema. Nema uje, nema tate, nema brata i nema sina. Nema djeteta. Ne znam kome će biti gore. Možda ćemo uz ponovno zajedničko kuhanje, muziku i suze sve to odraditi dobro. Možda će biti iskreno a možda ćemo glumatat. Kao ajde dobro je. Život ide dalje. On ne bi htio da mi plačemo, i te fore koje si ljudi prodaju kad ne znaju što bi rekli jedni drugima.

Da, život ide dalje. I da, bit će dobro. I da, on ne bi htio. Ali tko zna što bi on htio kada ga nitko od nas nikad nije pitao kako je. Možda da si nismo lagali bi svi drugačiji bili sada. Možda bi neki odnosi bili drugačiji. Možda bi bili lakši. Možda bi nekome bilo lakše nešto otpustiti. Možda ne bi bilo zamjeranja. Možda bi bilo više ljubavi.

U ”Možda” prođe cijeli život.

Bako, želim da još milion puta ako treba poslušamo pjesmu ”laže selo lažu ljudi” za koju nisam znala da ti je jedna od najdražih. Kakvi smo mi ljudi to, nekad se pitam, kada ne znamo stvari koje su bitne nama bitnim ljudima. Mi većinom radimo dok nam život prolazi. Pa se ugasimo.

Sada si mi Ti ta pjesma.

”Ne vjeruj im kad pričaju

u birtiji da sam plako

što mi nekom tužnom pjesmom

stari cigan dušu tako.

Laže selo lažu ljudi

da te nisam prebolio

laže cigan laže pjesma

ja sam sve zaboravio.”