Dragi ljudi,

toliko o tome da ću više pisati u ovoj godini. Skoro je završila, a ja niti jedan tekst nisam objavila. 😀

Novost je da sam izdala svoju treću knjigu koju sam posvetila tati, zove se ”Mrtva Poetesa”.

Užasno mi je bolna, ne mogu ju pročitati do kraja.

Ova knjiga nije zbirka lagane poezije. Nastala je iz stvarnih gubitaka, smrti voljenih osoba, unutarnjih borbi i dugog puta prema prihvaćanju.

Osjećam da ću slomljena hodat do kraja života i da će me tatina smrt proganjat zauvijek.

Ne znam hoću li si to ikada moći oprostiti.

Dok ovo pišem, na radiu svira ”Nisam te zaboravio” od Pejakovića, a to mu je sviralo na sprovodu.

Sada kada ga nema, osjećam ga više nego dok je bio živ.

Je li moguće da te netko više može podržati dok je na Nebu, nego dok je bio na zemlji?

Možda je i moguće.

Nadam se da ću pisati više ovdje, ali ne obećajem.

I nadam se da ste dobro dragi ljudi.