Nekad sam mislila da sam Previše. Previše prijateljima. Previše partnerima. Previše obitelji. Previše ljudima koji su me okruživali. Jednostavno previše za sve njih. Uvijek sam se smanjivala kako bih bila bliže njihovim interesima, željama, snovima… Nikad im to nisam rekla. Tada, nisam se ni znala izražavati na ovaj način.

Pa bih slušala sve te priče. Sve tuđe probleme. Patnje. Želje. Snove. Misli. Obiteljske situacije. Ponekad bih bila prijateljica, ponekad psiholog, ponekad samo slušatelj. Bila bih sve to njima, sebi bih bila zadnja. Misleći da sam Previše. Sjećam se da sam mislila da su njihovi problemi mali i lako rješivi, barem su za mene bili, i tako sam zaključila da se oni ne mogu nositi sa svime što sam ja nosila u sebi.

I tako bih šutila. Slušala. Savjetovala. Bila dobra. I bila Previše. Previše njima. Premalo sebi. A toliko toga u meni… Uvijek me sve zanimalo. Uvijek sam imala više interesa, više ideja, snova, želja, misli. Nenormalno puno misli i pitanja o svemu što nije ”normalno”. Nešto više je uvijek bilo u meni. Nešto više što sam držala smanjeno u kutiji. Ali to je bilo nekada.

Danas je sve drugačije. Danas ne postoji Previše za mene. Ne postoji Previše u meni. Danas Previše ide na papir. Danas dijelim svoje Previše, kroz pisanje, kroz energiju, kroz zagrljaje. Danas oni žele moje Previše. Moje Previše je tu da pomaže i bude u službi drugih. Moje Previše me ispunjava. Moje Previše je danas inspiracija drugima.

Sada znam, jedino previše što mogu biti je previše fenomenalna.

Sada znam, moje Previše je tu sa razlogom da služi višoj svrsi.

Sada znam, kroz svoje Previše dajem dijelove sebe onima koji misle da su Premalo. Da si uzmu malo magije, probude se i shvate da su i oni posebni, unikatni i slobodni.