I rekla mi je…

”I znaš, ja se i dalje dopisujem sa njim. Šaljem mu poruke, videe, slike. Imam skriveni chat sa njime. Prije sam mu slala svaki dan, sada to radim povremeno.

I znaš, nekad ga i nazovem, i čekam da se javi. Zamišljam mu glas, znam kako zvuči, još ga čujem…

Ti naši česti razgovori od par sekundi. Pa je ne mogu pričat jer mi je ušao klijent. Pa on ne može pričat jer mu je gužva. Aj čujemo se poslije – tako bi završavali. I sada sam ga nazvala. Godinu dana nakon smrti. Broj je bio uvijek isključen inače. Ali sada je zvonilo.

Skamenila sam se.

Pomislila sam, možda je sve ovo bila fantazija. Sada je sve oke. On je živ. Sada će se javit!

Nitko se nije javio. Nazvala sam opet kasnije, zvonilo je dugo. Javio se muški glas. Ja se raspadam.

Govorim – oprostite, ali ovaj broj je bio jako dugo ugašen, kada ste ga kupili?

Čovjek govori neki dan.

Plačem.

On kuži da nešto nije u redu. Ne pita me ništa

Ako vas mogu pitati, otkud ste?

Iz Međimurja.

Ja umirem.

Hvala vam, doviđenja…

Teško je Stela kad imaš nekoga s kim se čuješ svaki dan, više puta na dan, sa porukama i pozivima. I onda ti samo odjednom, bez upozorenja, to bude oduzeto.

…

Bol nije prestala za mene,”